Sve je počelo 1960, a Jugoslavija je imala važnu ulogu, ne i glavnu: UEFA prvenac sa svim fudbalskim dražima

Teško je zamisliti da je Stari svet u bilo kom trenutku kaskao za ostatkom planete kada je u pitanju fudbal. Nemci su ga doveli do hirurškog savršenstva, Englezi nikada neće prestati da se diče svojom "prelepom" kreacijom, Italijani su naviknuti na zlatna odličja, ali činjenica je da se u Evropi veoma zaostajalo kada su u pitanju kontinentalna takmičenja. U Južnoj Americi su svoj turnir započeli još 1917. godine, Azija svoje takmičenje ima od 56', a Afrika svoje dobija godinu dana kasnije... 

Jedino u Evropi ne postoji organizovani okršaj između najjačih nacija sve do 1960. godine, kada ideju generalnog sekretara Fudbalskog saveza Francuske (organizatora i domaćina turnira) Anrija Delonija, staru u tom trenutku 33 leta, aktualizuje njegov naslednik Pjer na UEFA kongresu u Kopenhagenu pod nazivom Evropski kup nacija. 

Format je bio veoma drugačiji od onog poznatog, naročito ako uzmemo u obzir da se kvalifikacioni ciklus odvijao po sistemu eliminacija na dve utakmice. Praktično, "plej-of" faza bi počinjala odmah, i trajala bi skoro dve godine, dok bi se finalni turnir odigrao u jednoj zemlji u vidu polufinala i finala. 

 

 

U kvalifikacijama je učestvovalo 16 država, od kojih su dve prolazile prvo kroz preliminarnu rundu,  da bi se pobednik tog duela tek kasnije našao u odabranom društvu. Ova faza trajala je od 1958. do 1960. Velika zanimljivost (i ironija sudbine) jeste činjenica da baš prvoistaknute zemlje, čuvene po svom brižljivom odnosu prema fudbalu i redovnom učestvovanju na velikoj smotri, uopšte nisu bile zainteresovane za nastup na inauguralnom prvenstvu Evrope.

Nemci (makar oni zapadni), Englezi i Italijani, zajedno sa Holanđanima, Švajcarcima, Belgijancima i Šveđanima, nisu pokazivali nikakve afinitete da ispišu istoriju zajedno sa ostalim selekcijama u osnivanju kontinentalnog turnira. U pitanju je bila odluka koju će svi preinačiti u pozitivan mig Evropskom prvenstvu za samo četiri godine, sa izuzetkom "pancera" koji će se pokolebati posle organizacije dva kupa. 

Velika imena koja su se odazvala na poziv UEFA bila su Sovjetski Savez (kasniji osvajač), Jugoslavija i domaćin završnice, Francuska. Poslednje dve utakmice, nešto što liči na današnji Fajnal-for Evrolige, igrale su se u Parizu na "Parku prinčeva" i na "Velodromu" u Marseju. 

Ipak, pre nego što dođemo do kraja, neophodno je ispratiti put svih finalista, i iznenađujuće, započinjemo od preliminarne runde. Sukob u uvodnom kolu imale su reprezentacije Čehoslovačke i Irske. Danas nepostojeća država uspela je da se probije do naredne runde pobedom sa ukupnih 4:2 (0:2, 4:0). Iako podatak da su budući učesnici same završnice započeli u kvalifikacijama za kvalifikacije, istorija govori da je u pitanju bio nasumičan odabir - Čehoslovaci to potvrđuju svojim kasnijim uspehom. 

U narednoj fazi, među 16 učesnika Jugoslavija je uspela da izbaci Bugarsku 3:1 (2:0, 1:1), Sovjeti su bili bolji od veoma favorizovanih Mađara sa 4:1 (3:1, 1:0), a organizatori Francuzi, deklasirali su Grčku sa 8:1 (7:1, 1:1). Pomenuta Čehoslovačka, ponvo je uspela da trijumfuje, ovaj put nad Danskom (7:3 2:2, 5:1).

 

 

Narednu rundu, obeležio je okršaj između Španije i Sovjetskog Saveza. Poznato je da u tom trenurku, na Pirinejima vlada umereno fašistička struja Franciska Franka, i teško je bilo zamisliti da će susret sa komunističkom državom proći u miru i kroz međusobno odobravanje. Iako neko vreme nije bilo poznato kakve će mere povući zvaničnici država, i kada će one stupiti na snagu, zapravo je i tada bilo jasno da će tim koji prvi pokaže rezignaciju ka nastupanju u dvomeču biti diskvalifikovan. Na kraju, Španci su reagovali. 

Direktna zabrana državnog vrha fudbalskoj "Furiji" da odigra meč, dovela je do automatske diskvalifikacije, koja će se pokazati kao sudbonosna po takmičenje. Nekako se ipak naslućuje da bi se nešto promenilo pri pogledu na imena popu Luisa Suareza, Alfreda Di Stefana, Alvarita, Markitosa...

U svakom slučaju, ispadanje izabranika Helenia Herere, odvelo je Sovjete na finalni turnir, a njima su se priključili Francuzi izbacivši usput Austriju sa 9:4 (5:1, 4:1). Tu se našla i Jugoslavija, trijumfom nad Portugalom 6:3 (2:1, 1:5), kao i Čehoslovačka, koja izbacuje Rumuniju sa ubedljivih 5:0 (3:0, 2:0).

Konačno, posle mukotrpnog dvogodišnjeg putovanja, četiri selekcije se nalaze na jednom mestu, kako bi kroz četiri dana (6-10. jul) odredile prvog šampiona Evrope. 

 

 

U marsejskom okršaju, Čehoslovačka konačno gubi. Sovjeti su bolji sa 3:0, a našu reprezentaciju očekuje susret u srcu Francuske sa domaćinima. Pariski dan je jedna od najsrećnijih stranica naše fudbalske istorije. Tim predvođen Ljubomirom Lovrićem i Aleksandrom Tirnanićem sa klupe, odnosno Borom Kostićem, Milanom Galićem, Dragoslavom Šekularcem i Milutinom Šoškićem na terenu, sastaje se sa organizatorom u njegovom gradu i u spektakularno odnosi pobedu sa 5:4. 

Popularni Šole, koji se tada našao na golu tima, rekao je u svojoj poetizovanoj biografiji o velikom meču: 

"Domaćini su učinili sve kako bi dobili utakmicu. Sudijja je bio dvanaesti igrač i svojski se trudio da Francuzi daju bar gol više. A Jugoslovceni su postigli pet na toj utakmici. Kad neko napuni mrežu sa pet golova, znači da igra izvanredno i zaista je potrebno mnogo sudijskih umeća da se takvom protivniku da šest(...) Na kraju, Jugoslavija je uspela da pobedi". 

Dražen Jerković se na ovom meču upisao u strelce dva puta (čime je postao jedan od čak pet "zlatnih kopački turnira", dok su po jednom pogađali Ante Žanetić, Tomislav Knez i pomenuti Galić. Tada smo bili nadomak same istorije, a ispred giganta sa istoka. Veliki Lav Jašin kao zid pred golom i vođa na terenu.

"Plavi" su čak poveli na meču pogotkom već toliko puta prizvanog Galića, ali je posle 90. minuta igre, rezultat je bio 2:1  u korist Sovjeta, koji su golovima Viktora Vladimiroviča Ponedeljnika i Slave Kalistratoviča Matrevelija došli do trijumfa i prvog kontinentalnog trofeja za reprezentacije pod pokroviteljstvom UEFA. 

 

 

Uspešna organizacija, lepota igre, kontroverza oko suđenja, legenda na jednom mestu, politički skandal - prvi EURO je doneo sve ono što sport sa sobom neminovno nosi, istorijska sudbina je odreila da će već sledeći turnir uvažiti i pravo ironije da se nastani među pomenutim stavkama. Naime, sledeće Evropsko prvenstvo 1964. godine će biti održan u frankističkoj Španiji, čijoj je završnici prisustvovao lično kaudiljo, i ovaj put, uspeli su domaćini da uzvrate "Zbornaji" za pobedu na zelenom stolu...