Uljezi u četvrtfinalu (prvi deo) - Portugalija: Od pretposlednjeg u Evropi, do straha i trepeta u svetu

Svetsko prvenstvo u rukometu, 29, a prvo koje se održava u tri zemlje, piše bajke. Nekima je iznenađenje to što pored Španije (dvostrukog svetskog i evropskog šampiona), Švedske (četvorostrukog svetskog i petostrukog kontinentalnog pobednika) i Norveške (vlasnika tri medalje sa velikih takmičenja) četvrtfinale igra Portugal! Nekima je, ipak, ovo logičan sled događaja.
 
"Želim da me ljude pamte po stvarima koje su nemoguće, a koje radim", govorio je pokojni golman Alfredo Kintana.  

Na svetskom prvenstvu 2015. Godine nemoguće je bilo zamisliti da se Portugal umeša u borbu za medalju. Tačno 10 godina kasnije, predvođeni selektorom Paulom Pereirom, rukometaši Portugala savladali su Norvešku, kao domaćina, pred 11.000 ljudi. Savladali su Španiju prvi put u istoriji međusobnih susreta i odigrali su nerešeno sa Švedskom, tako eliminisavši pomenute tri selekcije. Čekirana je karta za četvrtfinale i zakazan duel sa Nemačkom u Oslu! 

Portugalija - kada, ko, kako i zašto?  

Portugal je samo jedna od tri reprezentacije koja kao organizator Svetskog prvenstva nije uspela da se plasira u polufinale. Bilo je to 2003. godine, kada je pomenuta selekcija dobila organizaciju planetarnog šampionata - na kraju, 12. Mesto značilo je da je san o boljitku rukometa u zemlji sa Iberijskog poluostrva gotov.

Tih godina, primetan je bio uticaj Balkanaca na portugalsku, možda je školu teška i jaka reč, ideju kako bi trebalo igrati rukomet. Kroz igračke, kasnije i trenerske ili profesorske godine, s obzirom na to da je kod igrača imao status Profesora, izdvojio se Ljubomir Obradović. Periodi u Belanensešu i Madeiri trasirali su put nekadašnjem selektoru i muške i ženske reprezentacije Srbije da se 2009. Godine lati posla u Portu. 

Svedoči u dahu Obradović, prisećajući se ranih dana na severozapadu Portugalije, da je insistirao da se jedan od dva treninga radi na otvorenom, na atletskoj stazi kako bi, u to vreme mahom, portugalski igrači poboljšali motoričke sposobnosti i stekli neophodnu brzinu za rukometnu novinu – brzi centar.

"Taj Rui Silva mi je izmakao. Izuzetan je igrač. Tražili smo ga, želeli, ali je otišao u Sporting 2010. Godine. Zna da čita igru, pametan je. Defanzivno izuzetan. Ali, tih godina se pojavio jedan Žilberto. Žilberto Duarte koji je uspeo da napravi sjajnu karijeru, ali i trenirao je kod nas izuzetno. Sećam se čak da sam ga 'spasio' da ne postane levo krilo, s obzirom na to da se tadašnjem selektoru Portugala Matsu Olsonu učinilo da može da bude kao Jonas Kalman. Kakvi. Ostao je on kod mene na beku", priseća se Ljubomir Obradović i podseća da je to početak, a da ga sadašnji rezultat nimalo ne čudi. 

Često menjajući ljude koji su radili sa njim u stručnom štabu, čovek koji je vodio i Partizan i Crvenu zvezdu, priliku je dao Rikardu Košti da dve godine bude pomoćni trener. Rikardo Košta je danas trener Sportinga, sa kojim je potpisao ugovor do 2030. Godine. Ono što je značajnije, Rikardo Košta je otac dvoje dece – Martima i Fransiska “Kika” Košte, današnjih rukometnih uzdanica lisabonskog velikana, ali i reprezentacije.  

 

 

Do mladih igrača, počevši od 2010. Godine, Obradović je dolazio teško. Obilaženjem osvnonih i srednjih škola, fiskulturnih sala... Tako je, kao momka koji ima samo 15 godina, na školskom igralištu “Profesor” Ljubomir Obradović, ugledao Migela Martinša. Ispostavilo se da je današnji srednji bek Pik Segeda zapravo sin profesorke lokalne škole, te mu uz podršku majke nije bilo teško da dođe na trening. Svedoči Obradović da je Martinš često trpeo zadirkivanje, znatno starijih saigrača, zbog rečenice: "Biću najbolji". I postao je, jedan od najboljih na toj poziciji.  

Mladi igrači su bili osnov, ali je Obradović pokušavao da skrene pažnju tadašnjem direktoru kluba, da je neophodan bolji rad sa mlađim kategorijama.  

 
 
Kroz pomenute mlađe kategorije, kako Porta, Sportinga, Benfike, ali i reprezentacije stastali su igrači poput Migela Martinša, inače najmlađeg debitantan u Ligi šampiona (imao je 15 godina i šest meseci kada je odigrao meč protiv Visle iz Plocka), Luiša Fradea, braće Fransiska i Marima Košte, Dioga Reme Markeša...  

Finansije i trenerski kontinuitet 

Uprava Porta u periodu kada je Ljubomir Obradović bio trener, na godišnjem nivou, uspevala je da obezdedi između 800.000 evra i milion evropskih novčanica za potrebe finansiranja kluba. Jasno je svima bilo da je neophodan ulazak u Ligu šampiona. Dva puta je Porto u kvalifikacijama bio zaustavljan, i to godinu za godinom, od beogradskog Partizana, da bi prvi ulazak u društvo najboljih značio i dugogodišnje kaparisanje tog mesta, uz potvrdu dominacije u svojoj zemlji. 

Danas, prema rečima dobro obaveštenog srpskog stratega, Porto za finansiranje izdvaja i preko četiri miliona evra. Finansijski, smatra Obradović, portugalski rukomet stasao je i promenom sistema nacionalnog takmičenja i prelaskom sa ligaškog na plej-of borbu za naslov najboljeg. Više novca – konkurentniji tim, matematika je prosta. 

Međutim, kada je reč o godinama koje nisu bile plodonosne, nacionalni rukometni savez Portugala verovao je jednom čoveku - Matsu Olsonu. Nekadašnji legendardni Švedski golman bio je selektor pomenute reprezentacije od 2005. Do 2012. Godine, ali je u službi nacionalnog tima bio još od 2001. Kada je bio u ulozi prvog pomoćnika.  

Rastanak sa Olsonom doneo je trogodišnje zatišje. Zatišje pred buru, s obzirom na to da je krajem 2015. Godine paraf na ugovor stavio Paulo Pereira – do tada domaćoj javnosti poznat kao nekadašnji trener Porta (vodio ekipu u periodu 2003 – 2006) i selektor Angole i Tunisa. Danas je Paulo Pereira trener Celja i selektor Portugala. Jedan je od najcenjenijih trenera i trener koji ima decenijsko iskustvo na klupi jedne reprezentacije.  

Para voce, Alfredo

Svestan je posle 2010. Godine Ljubomir Obradović bio da je Portu potrebna sveža krv. Predlog srpskog stratega upravi kluba bilo je “mešanje krvi”, dovođenje balkanskih igrača. Predlog je, delimično, prihvaćen. Delimično, s obzirom na to da se šampion zemlje tada okrenuo rukometašima sa Kube.  

Fidel Kastro bio je živ i zbog načina funkcionisanja ostrvske zemlje bilo je teško da igrači dobiju papire kako bi došli u klub. Bilo je potrebno svega 100 dolara za sve birokratske stvari kako bi se, primera radi Alfredo Kintana, golman, preselio sa Kube u Portugal. Isti period zahtevao je gotovo desetostruko više novca za papire i prenos prava za jednog igrača koji je igrao u Evropi. Kintana je, konkretno, zbog tog problema, umesto u septembru u klub došao tek krajem decembra.  

"Otišli smo jednom prilikom na Kubu, svesni činjenice da su nam potrebni mlađi igrači, između 14 i 16 godina, sa kojima se može raditi na tehnici. Trenirali su napolju, kiša je redovno prekidala treninge, golovi nisu imali mreže ili, i ako ih je bilo, bile su pocepane. Nemaština. Igrači su tokom treninga često menjali, hajde to da nazovemo dresovima, te nismo mogli da razaznamo koga pratimo...", anegdota je koju je Obradović doživeo prilikom posete Kubi. 

 

 

Alfredo Kintana je tih godina bio kubanski reprezentativac. Golman koji je 2009. Na Svetskom prvenstvu u Hrvatskoj igrao za rodnu zemlju. Međutim u potrazi za evropskim angažmanom i potrebom da postane profesionalac, put mu se ukrstio sa Ljubomirom Obradovićem. 

"Alfredo je bio drugačiji. Bio je poseban. Izuzetan momak, vredan, radan i zbog toga je kasnije uspeo. Teško je, nekada, setiti se nekoga ko više nije sa nama...".

 Do 2014. Borili su se mnogi da Alfredo postane portugalski državljanin. Dokumenta su konačno stigla pomenute godine, kada je Kintana postao i reprezentativac Portugala. Rukometno je statavao igrajući Ligu šampiona, dok je u reprezentaciji činio pravu potporu nacionalnom timu koji je nadolazio.   

Prvo veliko takmičenje za Portugal, nakon 14 godina posta, bilo je prvenstvo Evrope 2020. Godine. Portugal je iznenadio! Šesto mesto bilo je pokazatelj kvalitetnog rada, dok je Alfredo Kintana sa saigračima uspeo da se plasira i na Svetsko prvenstvo 2021, ali i na Olimpijske igre iste godine. Međutim, život često ne piše romane i priče sa srećnim krajem. 

Ispostavilo se da je lakši trening Porta, 22. Februara, predveče, bio koban po Alfreda Kintanu. Nasmejani Kubanac je te večeri doživeo srčani zastoj. Četiri dana kasnije preminuo je u bolnici Sao Žoao. Od tog trenutka, njegov reprezentativni saigrač Gustavo Kapdevil, golman, nosi posebnu amajliju koja ga seća na Alfreda. Danas mladi golman Diogo Rema Markeš, gotovo po običaju, veliku pobedu posveti idolu – Alfredu Kintani.  
I neka ova priča ostane kao omaž jednom momku, širokog osmeha, uvek spremnom da pomogne, izuzetnom golmanu koji je sebe dao kako bi Portugal danas gledao Španiju, Švedsku, Norvešku, kao rukometne velesile, iza sebe!

Danas... 

Danas, više od 15 godina nakon početka kreiranja Porta, koji je kasnije za sobom povukao i Benfiku (osvajača Lige Evrope, sa Petrom Đorđićem i Lazarom Kukićem) i Sporting (trenutnog učesnika Lige šampiona), portugalski rukomet živi najlepše trenutke. Sastav nije popunio pivotmen Benfike – Aleksis Borhes, što znači da je jedini naslednik Alfreda Kintane Viktor Ituriza.  

Priča o tendenciji brez igre, brzom polasku sa centra i dinamici dodatno dobija na značaju kroz 29. Svetsko prvenstvo, kada se vidi da su Portugalci preko 30 golova postigli protiv Švedske (37-37), protiv Španije (35-29) i Norveške (31-28). Tokom pet utakmica, računajući i glavnu fazu i preliminarnu rundu, izabranici Paula Pereire istrčali su 49 (individualnih) kontri, što postaje proizvod dobre i riskantne igre u odbrani – 6-0 formacija sa primesama izlazaka drugog i petog igrača u odbrani, ne tako tipičnom kretnjom trojke i četvorke i aktivnim učestvovanjem kranjeih igrača uz povećanu defanzivnu anticipaciju.  

Trenutak u kojem je sistem igre Portugala u napadu lako mogao da padne na ispitu bila je utakmica protiv Španije u kojoj je Đordi Ribera odlučio da odigra duboko. 5-1 duboka odbrana sačekala je Portugalce i upotpunosti im odsekla liniju dodavanja u prvom poluvremenu.  

 

 

Međutim, pokazao je Paulo Pereira da ima osećaja za igru, a Portugalci tehničku i taktičku pismenost, te je uz nešto nižu bekovsu trojku, sa raspoloženim Fransiskom Koštom (momkom koji ima tek 19 godina) pravio izolaciju za igru 1 na 1 i na taj način dobio šahovsku partiju protiv Ribere.  

Portugalu sada ostaje da napadne. Da napadne Nemačku i krene da krči put ka polufinalu, a tamo... Možda se i ponovi čuvena situacija sa Svetskog prvenstva 2003. Godine, kada je trener bez mnogo trofeja i lovorika, preuzeo generaciju koja je godinu dana ranije bila poslednja na Evropskom prvenstvu i osvojio zlato!