Andrea Lekić nakon gola broj 1000 u Ligi šampiona za TV Arena sport: Ležem i budim se sa ciljem, to je izvor motivacije

Andrea Lekić, rukometašica Ferencvaroša, postigla je šest golova u duelu Lige šampiona protiv Zaglebja u Poljskoj, i tako došla do svoj 1000. odnosno 1001. gola u elitnom klupskom takmičenju. Ušla je u legendu ispisavši istoriju rukometne igre!

Beograd. Aranđelovac. Ljubljana, dva puta. Podgorica. Skoplje. Đer. Bukurešt. Budimpešta. Rukometne stanice Andree Lekić, za koje kroz osmeh i šalu tvrdi da je birala tako što je šestarom sredinu kružnice ubola u glavni grad Srbije, a onda istu opisivala granicama, praktično, suseda rodne zemlje, može se i opevati krzo stih Momčila Bajagića „442 do Beograda“. Zapravo, taj naslov numere bi srpska rukometašica, ponovo svedoči kroz osmeh u jednoj emisiji, istetovirala.

Onda sledi drugačiji niz. Matematički, koji ide ovako: 1,2,3,4,5,6...100...300...500...900...1001. To je broj golova, uskoro i više od toga, koji je Andrea Lekić postigla u Ligi šampiona. Postala je tek četvrta rukometašica kojoj je to pošlo za rukom, nakon Anite Gerbic, Kristine Neagu i Jovanke Radičević.

Na putu do gola broj 1000 u elitnom takmičenju na tlu Starog kontinenta bilo je i uspona i padova, a izazovno putešestvije počelo je u ljubjanskom Krimu, o kojem Lekić govori biranim rečima: "Odlazeći u tim godinama, samo razmišljaš o tom periodu. Da je uvek bilo motiva, bilo je. Mene i danas motiviše cilj sa kojim se budim i ležem svakodnevno. Nikada nisam razmišljala o broju golova. Međutim, s vremenom shvatiš da želiš da ostaviš traga, da želiš da te pamte, da ono što si radio, odricao se, trenirao, da bude nešto iza tebe... Brojka 1000 je fascinantna i nisam bila svesna toga do pre dve-tri nedelje. Ovo je timska igra i izuzetno se osećam, tako da sam zahvalna svima koji su utkali deo sebe u te golove".

Odlazak od kuće kao tinejdžerke promenio joj je karijeru, ali i život. Na putu do uspeha, najveća podrška, Andei Lekić, kako kaže rođena beograđanka, je porodica. "Nikada nisam bila, što je možda još bolje, zaustavljena u nekoj zamisli. Momenta kada sam napuštala Srbiju i odlazila u Ljubljanu, sa nepunih 20 godina, oni su rekli „ako misliš da je to pravi put za tebe, ako je to tvoja želja, samo napred, ali uvek imaš gde da se vratiš“. Ta podrška, gde te neko ne koči, nego je vetar u leđa je nešto neprocenjivo. I danas su. Dolaze kada god mogu na utakmicu".

Protivnika je u karijeri bilo mnogo. Od vanserijskih odbrambenih igrača koje je imala preko puta sebe, težine situacija u kojima je morala da magijom i kreacijom, neretko igrom dva na dva, razbija protivničku zonu, a onda se nadmudruje sa izvanrednim golmanima, kakva je Katrine Lunde, danas fenomen u svetu sporta (osvojila sedmi put u karijeri Ligu šampiona, sa 42 godine), do situacija u kojoj je, nakon gola, morala sprintom nazad, na pozociju dva u odbrani da čuva protivničkog beka šutera. I sve to pada u zaborav, s obzirom na to da, danas rukometašica Ferencvaroša, smatra da je najveći protivnik sama sebi. "Nekada sam bila samodestruktivnija po sebe. Bila sam kritički nastrojena, teško podnosila poraze, loše utakmice... S godinama shvatiš da nemaš vremena za to i da je poenta ići dalje. Lekcija, priča je prošla i okrećeš se sledećem izazovu. Ali, i dalje se trudim da budem bolja nego juče i to jeste moj moto. Nisam mlada igračica, ali sam gladna i na terenu se vidi da sam željna dobrih utakmica, pobeda, golova, asistencija".

Iako je svakodnevno posvećena svom pozivu, radu na sebi, Lekić tvrdi da rukomet ne živi 24 sata. "Ne razmišljam 24 sata o rukometu. Mislim da je balans ključ uspeha. Da živim rukomet – živim. Izduvni ventil mi je šetnja poslednjih par godina. I zdravstveno mi pomaže, pogotov oko oporavka od povreda, a i jedan je deo mog trenažnog procesa. To je balans aktivnosti – šetnja je kontrateža svemu onome što rukometni trening izaziva. Nisam volela šetnju, ali sam je zavolela. Više i čitam u poslednjih nekoliko godina. Volim psihologiju i imam i svog psihologa, tako da se trudim da se usavršavam na raznim poljima".

Ivano Balić, rukometni Maradona ili Mesi, zavisi od generacije i toga koje uživao u čijim bravurama, nedavno je istakao da smatra greškom što se, u karijeri, ranije nije obratio psihologu. Istu poruku šalje i nekada najbolja na planeti, prema oceni IHF. "Svi imamo krizne trnenutke kroz karijeru i misliš da sve možeš da izguraš sam, a zapravo nije tako. Sve to ostavlja određene posledice. Počela sam pre, dve, tri godine intenzivno da radim na tom polju. Bolje se osećam, drugačije rezonujem i gledam na stvari. Odgovornost ne preuzimam u svakom trenutku ja, što je ranije bila nužna stvar za mene. Ogormna očekivanja koja nose veliko razočaranje kada se ne uspe u nameri znaju mnogo da koče. I zbog toga mislim da je psiholog strava stvar. Šta je poenta tog rada – imati alatke da se prebrode krize i da se iz njih izađe. To mi daje mir i zaista sam mirna u poslednje vreme".

Učila je tokom karijere, ako se lopta vrati na teren 40x20, od mnogih trenera. Međutim, kao osnovu sticanja rukometnog znanja, Andrea Lekić ističe dve osobe: Vesnu Bojković i Miru Jasić. Što se taktičkog dela tiče, za sebe tvrdi da je od svih učila, da se susrela u karijeri sa dva različita modela španskog sistema (Ambroš Martin u Đeru i Garsija Parondo u Vardaru) i da su želja i volja za napretkom i usavršavanjem osnova svega. Međutim, ne krije koliki uticaj tokom karijere ima i samo gledanje, muškog, rukometa.

Zato danas, nakon teškog starta sezone, promene trenera posle nepuna dva meseca, živi srećno i zadovoljno. Iako glas, nakon pobede u derbiju protiv Đera, odaje dozu umora, sa druge strane, ne može da sakrije sreću i zadovoljstvo. "Presrećna sam nakon što smo izašli iz jako teškog perioda za nas. Uspeli smo da izađemo iz jedne situacije koja je delovala bezizlazno. Sada sam srećna iskreno. Skor je trenutno 3-1, dosta to dobro izgleda i ide. Bila sam u Đeru i znam kako to izgleda kada dolaziš u Budimpeštu. I drugačija je vizura iz koje se na to gleda u Ferencvarošu. Prvo, ima mnogo više domaćih rukometašica i nisam sigurna koliko strane igračice to mogu da osete zapravo. Za Draganu i mene je drugačije. Znamo šta znači to rivalstvo, odrasle smo u zemlji gde postoje Zvezda i Partizan, gde možeš da osetiš šta tim navijačima znači pobeda i taj huk koji te nosi, to ludilo sa tribina. Nas to nije iznenadilo. To nas motiviše. E, sa druge strane, deluje da su igračice Đera uplašene i da nisu navikle na to. Mislim da je atomosfera najbolja u Evropi.. Verujte mi, hala se doslovno trese. Ja sam u sred meča pomislila 'Bože, kakva atmosfera'", zaključuje razgovor Andrea Lekić i poručuje da će rukomet igrati dokle god u njemu bude uživala.