Nikola Dedović za Arena sport: Olimpijsko zlato nije normalna stvar, Australija nam učinila zaslugu

Jedanaesti avgust 2024. godine i pobeda Srbije u finalu Olimpijskih igara protiv Hrvatske ostaće upisani velikim i zlatnim slovima u istoriji srpskog vaterpola, našeg ali i svetskog sporta u celini, jer su tako rariretni primeri reprezentacija s tri uzastopna osvajanja olimpijskih titula.

"Delfinima" prvo nije bilo ravnih u Rio de Žaneiru 2016. godine, pa ni u Tokiju pre tri leta, da bi tog popodneva u Parizu postali "bogovi", iz usta, s razlogom egzaltiranog i ponosnog, Strahinje Rašovića. Jer, ne samo što je uvek teže sačuvati stečeno nego steći, već je ova Olimpijada odrađena posle povlačenja trofejne generacije bez pandama. 

"Mislim da nam se nisu još sasvim stekli utisci, iz iskustva posle Tokija znam da će biti potrebno još vremena da do kraja postanemo svesni šta smo napravili na ovim Igrama. Jeste uobičajeno da mi vaterpolisti donosimo titule, ali, ne, ovo nije normalna stvar, poslednja zlatna medalja predstavlja ogroman uspeh! Još je lepši osećaj što znamo da smo samo mi sami verovali da možemo stići do kraja", kaže dvostrruki olimpijski prvak Nikola Dedović na početku razgovora za sajt Arena sport, dok se s porodicom pakuje za dugo čekani letnji odmor. 

 

Guliver/Photo by Marcel ter Bals/DeFodi Images

Neposredno posle vrhunski odrađene utakmice sa komšijskom selekcijom, dvostruki strelac u zadnje četiri četvrtine OI 2024 lakonski je primetio "Kod nas ništa novo, sve po starom". Kaže da nije hteo da omalovaži konkurenciju, već... 

"Nisam to rekao s idejom da, čak ni indirektno, obezvredim druge reprezentacije, nikako, jer to nije ni moj ni manir mojih prijatelja iz reprezentacije. Izrečeno je u kontekstu opšte skepse prema nama pre Pariza. Izgledalo je baš bezveze onako kako smo ispraćeni".

I drugi igrači su podsećali na scenu s konferencije za medije na aerodromu "Nikola Tesla", sa samo jednim novinarom.

"Mene lično to nije pogodilo, imam previše godina života i profesionalnog iskustva da bih to primao k srcu. Ali, jeste me žacnula ova sada euforija, preko noći smo opet praćeni i traženi na sve strane. Mada, praksa kaže da će i to trajati tri, četiri dana, dok se ne slegne prašina. Posle moj sport opet spada u zaborav, mada mi vaterpolsti inače ne patimo od medijskog eksponiranja. Uzgred, taj jedan novinar i nije zapravo to, barem ne kao drugi. Deki nas sto godina prati, radio je za Savez, zna nam porodice, kako dišemo... ".

Naš sagovornik i ostali nisu imali priliku da javno najave odbranu trona, ali svi listom tvrde da su verovali u srećan kraj.

"Stvarno sam imao osećaj da ćemo ići do kraja. Nisam bio deo reprezentacije posle Tokija, ali sam i pre poziva selektora da se vratim u tim, posle Svetskog prvenstva u Dohi ove zime, smatrao da imamo kvalitet za najviše domete. Pratio sam momke i video da nedostaje samo da se poslože neke stvari, kako bi mogao biti iskorišćen apsolutni potencijal sadašnje generacije. Krenuo sam u Pariz s mišlju je sve do našeg stava, fokusa i igre, bez obzira što je čak 10 od 12 reprezentacija imalo manju ili veću šansu da uzme medalju".   

 

Guliver/Photo by Marcel ter Bals/DeFodi Images

Selektor Uroš Stevanović i pojedini vaterpolisti istakli su da je ekipa, pre svega, pobedila svoje strahove i sumnje u sebe.

"Vratio bih se na priču o apsolutnom potencijalu. Prošlih godina kao da se igralo s nekom rezervom, nedostajali su ta pojačana doza samopouzdanja, koncentracije, kohezije... Ne bih rekao da je bio u pitanju teret zaostavršine prethodne generacije i nametnutog poređenja s tim momcma, pre mislim da je jedan prirodan proces slaganja mozaika potrajao nešto duže nego pre. Kada je sve došlo na svoje mesto, kada smo se vratili baznim elementima srpske škole vaterpola onda smo mogli da pokažemo sve što znamo". 

"Delfini" su u nokaut rundu prošli kao četvrti u grupi, a završili su je s tri poraza. Onaj od Asutralije najviše je boleo.

"Na velikim takmičenjima, pogotovo tako dugim, prva stvar je proći grupi, a druga u hodu tempirati formu za mečeve bez prava popravnog. Nije nam prvi put, pa opet... Znali smo da će start s Japancima verovatno biti nategnut, zbog njihovog atipičnog vaterpola, takvi kakvi su svima prave probleme, ali nismo očekivali onakvu igru i rezultat protiv Asutralije. Nisu oni nikakvo iznenađenje, posle su "iznenadili" i druge u grupi, mi smo sami sebe zatekli. Međutim, učinili su nam neku vrstu usluge. Naterali su nas da se dobro preispitamo, da se podsetimo da se vaterpolo igra svuda u svetu i da nema uspeha ako bilo šta radiš napola".

Sve što je trebalo kazati u četiri zida bilo je izrečeno posle tog rezultatskog šamara, a sastanak je imao i "padobranca". 

"Nismo znali da će Novak Đoković doći na kratko na taj naš interni sastanak i dati nam par šampionskih saveta. Hvala mu još jednom! Pre i posle te blic posete, u najnormalnijoj mogućoj atmosferi, bez tenzije i podignutih tonova, kako to rade prijatelji i saborci u istoj bitci, iskomunicirali smo sve probleme u igri. Našli smo način da ih nazovemmo pravim imenom, pronađemo kome šta fali do ličnog maksimuma, motivišemo se i nađemo rešenja. U Parizu smo, prvi put, imali i podršku sportskog psihologa. Nekada olimpijskog šampiona u odbojci, a sada znalca svog novog posla, Andrije Gerića. 

Kapiten Nikola Jakšić i MVP Dušan Mandić istinski su lideri u vodi, pa se stiče utisak da kolo vode i daleko van bazena.

"Jesu oni u prvom planu, ali ne u smislu neke stroge hijerarhije. Ne volim da pričam o dobroj atmosferi pre takmičenja, to ostavim za kraj, pa sada punog srca kažem da su međuljudski odnosi sve vreme bili izvanredni. Očekivano, jer se neki od nas znaju dvadeset godina i imaju puno zajedničkih utakmica iza sebe, a nismo ni mlad tim, svi odavno znamo šta znači biti reprezentativac. Stvarno smo bili kao u paroli legendarnog Svetislava Karija Pešića "Svi za jednog, jedan za svi". I dok smo tonuli i kada smo se dizali... do zlata". 

U nokaut fazi kao da smo gledali neki drugi tim, Srbija je davila rivale kao zmija žabe. Grčku, SAD, pa Hrvatsku.

"Srbija se nikada ne opterećuje potencijalnim rivalima u eliminacijama, kod nas nema takvih kalkulacija. Znali smo da nas čekaju dva turnira u jednom i da na drugom moramo da budemo pravi ako hoćemo da završimo kao šampioni. Pre svega u odbrani, jer ona je postulat srpskog vaterpola. Kroz istoriju nam je uvek bilo preče da zatvorimo prilaze našem golu, jer će se u napadu uvek naći neko ko će da pogodi. Bez obzira na negativan skor posle Tokija, znao sam da ćemo proći Grčku ako se budemo držali dogovora. Izvanredan gol Jakšića u zadnjim sekundama nije samo stvar izuzetnog ličnog kvaliteta već i nagrada za neviđen timski duh. Ništa na silu, samo po zasluzi... Amerikance smo tretirali kao najtežeg mogućeg rivala i savršeno spoveli u delo svaki deo spremljene taktike. Znali smo kako treba sa fizički zahtevnom ekipom, nisu slučajno uzeli bronzu".

 

MN Press

 

U komšijskom klasiku, za zlato, Srbija je bila toliko dominatna da je izgledalo da ne može izgubiti da se igra dva dana.

"Ne bih koristio teške reči, šta više koristim priliku da još jednom Hrvatskoj čestitam na neverovatnoj godini, sa tri medalje sa isto toliko takmičenja, ali ne mogu poreći da smo kontrolisali finale. Imali smo glavnu ulogu u bazenu. Prvo zato što smo ga pripremili do najsitnijeg detalja, a onda iskazali ogromnu želju i uložili ogromnu energiju, a da nismo "izgoreli". I opet smo bili fantastični u odbrani, neko reče da se ne pamti toliki broj blokada jedne ekipe na meču". 

"Šta dalje'", zapitao je legendarni Filip Filipović posle zlatnog het-trika. I odmah odgovorio "Potrebna nam je strategija".

"Aminujem, s mojih dvadeset i više godina staža u vaterpolu. Da bismo ostali na vrhunskom nivou i napredovali moramo da imamo strategiju i plan za buduće dane. Da jačamo domaće prvenstvo, da kroz dobro organizovane klubove širimo bazu, da se držimo davno postavljenog sistema... Da sve i svi budu u službi reprezentacije, jer ona mora uvek biti glavni prioritet", ističe na kraju priče 32-godišnji prvotimac mađarskog Vašaša, s 65 nastupa u kapici Srbije i dva olimpijska zlata za prepričavanje deci i unucima.