Dušan Mandić za Arena sport: Vratio sam se s ogromnom željom da se Srbija plasira na Olimpijske igre

Stara životna mudrolija kaže da koga nema bez njega se može i mora, pa je tako vaterpolo reprezentacija Srbije bez Dušana Mandića "doplivala" do četvrtog mesta na Svetskom prvenstvu u Fukuoki ovog leta, ali protivnicima "delfina" na šampionatu Evrope u Dubrovniku i Zagrebu (4 - 16. januar), kao i na planetarnom takmičenju u Dohi (5 - 17. februar), sigurno nije bilo svejedno kada se pročulo da će Dušan "silni" Mandić ponovo igrati za dvostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona. 

I svoju ubojitu levicu opet staviti u službu nacionalnog tima, sa prioritetnim ciljem da sa podmlađenim sastavom ode u Pariz i na Igrama 2024. godine proba nastaviti nisku uspeha iz Rio de Žaneira i Tokija. Kao što je to učinio OI 2012. godine, kada je kao supertalentovani momak iz Kotora debitovao za seniorsku selekciju komšijske države i počeo sa gomilanjem titula i brojnih drugih medalja sa velikih LEN i FINA turnira. Rastao je uz starije velikane našeg trofejnog sporta i stasao u vrhunskog igrača, ništa manje znamenite klupske karijere, izgrađene u Srbiji i Italiji. 
 
"Zbog celokupne situacije sa bivšim klubom i svega kroz šta smo porodica i ja prolazili par meseci, bilo je sasvim opravdano i očekivano da propustim reprezentativno leto. Sada sam se vratio s ogromnom željom i motivacijom da se Srbija plasira na Olimpijske igre u Parizu, moje četvrte po redu. Voleo bih da obradujemo narod, kako su to vaterpolisti uradili mnogo puta kroz istoriju", kaže na početku svoje priče Dušan Mandić, kom nije bilo teško da u zgusnutom rasporedu treninga i kontrolnih mečeva u Budimpešti nađe malo lufta da iskuca odgovore na pitanja Arena sporta.  

 

MN Press

Da li ste ijednog trenutka bili blizu odluke da zauvek odložite kapicu sa srpskom trobojkom i, ako jeste, šta je prevagnulo na drugu stranu?

"Po nekim parametrima više “pripadam” šestorici igrača koji su napustili reprezentaciju nakon Olimpijskih igara u Tokiju. Bio sam deo tog tima 10 godina, delili smo i dobro i loše, držali se zajedno... Sada je na red došla neka nova generacija, drugačiji mentalitet igrača, ali po godinama sam mnogo bliži njima, tako da je bilo očekivano da nastavim da igram. Trenutni cilj su Olimpijske igre u Parizu, a nakon toga ćemo videti..

Šta vam je bilo teže u tom periodu "apstinencije", da gledate kolege i prijatelje dok igraju na Svetskom prvenstvu ili da ljudima objašnjavate zbog čega niste s njima? 

"S obzirom na to da sam svojom odlukom propustio Svetsko prvenstvo, ne mogu reći da mi je bilo teško da pratim to takmičenje. Imao sam tu sreću što sam od prvog dana od kako sam bio odstranjen iz ekipe Novog Beograda imao neverovatno razumevanje i podršku ljudi iz sveta vaterpola, a isto tako i ljudi iz svakodnevnog života. Nije bilo potrebno nikome ništa da objašnjavam, ljudi koji me znaju, koji su ikada igrali sa mnom ili imali kontakt, znali su da sve što je izjavljeno za mene nije imalo veze sa istinom. Mnogi su svoj loš rad i greške pokušali na taj način da prikriju. 

Ja kao kapiten te ekipe očigledno sam bio “žrtvovan” kako bi pojedinci sebe sačuvali. Par meseci pre toga mi se rodilo drugo dete i umesto u tim danima da uživamo u porodičnoj atmosferi i sreći, ja sam pravnim putem morao da se izborim za svoju “slobodu”, koju su mi uskratili ljudi sa kojima sam samo par meseci pre toga zajedno proslavio rođenje deteta".

Vaterpolo javnost, mediji, pa i rivali doživljavaju vaš kambek kao veliko pojačanje za "delfine". Jeste li spremni da sa Jakšićem budete novi vođa tima?

"Sa Jakšićem sam igrao dugi niz godina zajedno, počevši od Partizana. S obzirom na to da sam par godina stariji od njega, uvek sam bio tu i da mu pomognem u svemu i da ga posavetujem. Kasnije smo postali i cimeri u reprezentaciji. Saradnja u bazenu će nastaviti da bude dobra kao i tokom prethodnih godina".

MN Press

Selektor Uroš Stevanović je u letošnjem intervjuu za Arena sport konstatovao da sadašnja generacija ima još dosta rezervi, prilika i prostora da "raste". Šta vi kažete, da li je makar na tragu prethodne, jer je opšti stav da se takva jednom rađa i(li) postaje i da je nemoguće ponoviti njen istorijski učinak?

"Dobrim, kvalitetnim radom i ozbiljnošću ti mladi igrači imaju potencijala da budu na dobrom putu za velike pobede i uspehe. Sve je moguće uz rad, red i disciplinu. Kao što treba imati na umu da je svaki tim priča za sebe i ima svoj put. U tom smislu, nema mesta ni potrebe za poređenjima".  

Šta joj vi donosite posle prelaska u Ferencvaroš i nekoliko sjajnih meseci u mađarskom timu? Koliko ste zadovoljni svojim vaterpolom i formom? Da li ste opet onaj stari, ne dobri nego odlični Mandić?

"Drago mi je što sam postao deo jednog takvog velikog i ozbiljnog mađarskog kluba, šampiona te države. Imamo veliki broj utakmica u mađarskom prvenstvu, liga je izuzetno jaka, to je ono što mi je bilo potrebno. Smatram da ako želiš da se usavršavaš i napreduješ, moraš pre svega da budeš u kvalitetnom okruženju, a za mene to upravo predstavlja klub kakav je Ferencvaroš".

MN Press

Da li ste optimista kada je reč o vođenju evropskog i svetskog vaterpola, tako da se naprave promene u korist igrača? Možete li približiti ljudima koliko je teško nekoliko puta u toku sezone dizati formu, jer najbolje reprezentacije često igraju po dva, pa i više u nekoliko meseci?

"To je večiti problem. Broj utakmica u prvenstvima je sve veći, broj takmičenja se takođe povećava. Samo ove godine imamo Evropsko i Svetsko prvenstvo, Olimpijske igre, Evroligu, domaća takmičenja... Treba održati formu i, pre svega, ostati zdrav. Na nama igračima je da treniramo, takmičimo se, dok tempiranje forme prepuštamo stručnim licima.

Kada sve uzmete u obzir, smatrate li da ste ispravno izabrali kada ste izabrali vaterpolo, a batalili ostale sportove?

"Da, srećan sam što sam deo ovog sporta i što je ovaj sport deo mog života. Bez namere da zvučim pretenciozno, mislim da smo vaterpolo i ja dobitna kombinacija. Ko zna šta sam sve još mogao  postati u životu, imam mnoga interesovanja, ali sve je ispalo baš kako je trebalo da bude".

Na kraju balade, šte će te poneti u "penziju", pored silnih medalja, titula i individualnih priznanja?

"Jedno ogromno životno iskustvo, jer me je sport oblikovao kao zdravu, radnu, jaku, disciplinovanu, posvećenu, vrednu... ličnost. Uz primarnu ulogu porodice u tom procesu, naravno. Uz sve prepreke, rizike, nevolje, odricanja... u životu vrhunskih sportista, mogu mirne duše i puna srca reći da je sport lepša strana života".