Od tihog otpisa do gromoglasne istorije: Krivudava plovidba srpskih vaterpolista do olimpijskog het-trika

"Kod nas ništa novo, sve po starom", mangupski staloženim tonom samosvesnog i samouverenog čoveka, Nikola Dedović jednom rečenicom sažeo je učešće vaterpolo reprezentacije Srbije na Olimpijskim igrama ovog leta. Živa istina, pošto "delfini", osam godina usidreni na zlatnoj obali, od Rio de Žaneira preko Tokija do Pariza odolevaju plimama tuđe sile i sopstvenih slabosti. Kao svetionik obasjavajući put srpskom sportu.

Samo što kao u svakoj pravoj bajci, nema srećnog raspleta bez teškog zapleta. U "gradu svetlosti" komplikovanijeg nego prošla dva puta, kada je prethodna generacija skinula olimpijsko "prokletstvo" momaka pre nje, pa onda odbranila tron. Cunami neuspeha na Evropskim i Svetskim prvenstvma, posle Japana, nagrizao je zaostavštinu Filipovića, Prlainovića, braće Pijetlović, Aleksića i dvojice Mitrovića, preteći da je sruši kao tvrđavu od peska.

Domaća javnost i mediji, generalno naklonjenih "velikim" sportovima i sklonih olakom dizanju ruku od pobednika kada im loše krene, toliko su bili izgubili poverenje u naslednike "sedmorice veličanstvenih" da je malo ko, čak i iz sveta vaterpola, iskreno očekivao bilo kakvu medalju u Francuskoj, a kamoli najsjajniju. Konferencija za medije, sa samo jednim novinarom, na ispraćaju, udarila im je na ponos i ego, ali i, ispostaviće se za dve nedelje, zainatila i inspirisala. 

 

 

Mada je takmičenje po grupama, pre, slutilo na novi krug rezultatske agonije. Bleda pobeda nad Japanom, porazi od Španije, Mađarske i pogotovo potop protiv Australije gurnuli su braću Rašović, Vica, Ubovića... do tamnih dubina, a selektora Uroša Stevanovića isprovocirali da u jednom trenutku igru nazove sramotnom. Jer, nije smak sveta izgubiti, sve u rok službe, ali jeste strašno kada ne ličiš na sebe. Jednom, drugi put, trećom prilikom... 

Kao što su sami priznali, na kraju bure, samo oni znaju šta su tih dana imali da kažu jedni drugima u četiri zida, kako su čuvali veru, čime su oživljavali samopouzdanje... kakvim savetima ih je dotakao Andrija Gerić, svojevremeno olimpijski šampion u odbojci a sada sportski psiholog angažovan u pariskoj vaterpolo misiji. Uglavnom, upalilo je... jer, ne da su se trgli nego su kao gladni kitovi planktone, jednog za drugim, proždirali protivnike.

Što su bili teži to su to činili sa sve većom dominacijom i autoritetom, zaključno sa svetskim prvakom Hrvatskom. U samo nekoliko dana vratili su se osnovnom postulatu srpske škole vaterpola - granitnoj odbrani, igrač više ponovo je postao zamajac a ne teg oko noge, kapiten Nikola Jakšić i Dušan Mandić nisu morali kao remorkeri da vuku ostatak ekipe... Zbačeni okovi ličnih sumnji i strahova do maksimuma su ubrzali tempiranje forme.

 

 

Posle blistavog polufinala, Stevanović je poželeo da mu ekipa u borbi za titulu bude najbolja verzije sebe. I jeste. Manda nije rešetao mrežu kako to ume, ali je i sa brojnim čuvarima oko sebe radio za ekipu. Mentalno potpuno oporavljen od neslavnog rastanka s Novim Beogradom, što je nagovestio i u kapici Ferencvaroša, kom je doneo evropsku titulu. Kao što se u liderskom držanju golgetera Jakše nisu osećala ne tako davna sporenja NB i Saveza preko njegovih leđa. 

Ranđelović i braća Rašović konačno su zbacili plašt večite pratnje nosilaca igre trofejne generacije u penziji, Dedović je u te četiri četvrtine i protiv SAD odigrao partije života, još jednom validirajući svoje učešće na OI 2021, Filipović je među stativama ličio na golmanske gromade Šoštara, Šefika, Sora, Mitrovića... Vico i Ubović su podsetili na centarske ale Nikića, Pijetlovića... A, pritom su svi složno bili u službi kolektiva i timskog dobra.

Kao što je Stevanović znao da ih (za)drži na broju, pogura u visine ili spusti na zemlju, kada i koliko je potrebno. Da ih testira i probira, u hodu koriguje svoje odluke, vrati dobrog duha i strelca nekih bitnih golova pređašnjeg sastava, Miloša Ćuka... Izdrži kritike i sumnjičenja u njegov rad i sposobnost da iznese amanet svemogućeg Dejana Savića. I vrednost ekipe s dovoljno iskusnih, ali u nemalom broju u državnom timu nedovoljno upotrebljenih igrača. Svi zajedno su završili olimpijski fakultet i diplomirali s DESETKOM. 

 

 

"Šta dalje?", javno je zapitao Filipović u danu ispijanja novog šampionskog šampanjca. I odmah sam ponudio odgovor "Potrebna nam je strategija", jer su njega, kao i Mandića, Jakšića i ostale od malih nogu učili šta znači i kako se (p)ostaje šampion. Prvo u klubovima, a onda i u reprezentaciji. S kolena na koleno prenoseći zlatni gen, kao oprobanu recepturu za 16 pobeda u isto toliko finala velikih takmičenja od Svetskog prvenstva 2012. godine do 11. avgusta i Igara 2024!!!

 

 

 

NOVI (STARI) OLIMPIJSKI VATERPOLO VLADARI

RADOSLAV FILIPOVIĆ (19.8.1997, Radnički, 31 utakmica)

DUŠAN MANDIĆ (16.6.1994, Ferencvaroš, 257 utakmica, 458 golova)

STRAHINJA RAŠOVIĆ (9.3,1992, Radnički, 168 utakmica, 305 gola)

SAVA RANĐELOVIĆ (17.7.1993, Vašaš, 249 utakmica, 115 golova)

MILOŠ ĆUK (21.12.1990, Novi Beograd, 214 utakmica, 209 golova)

NIKOLA DEDOVIĆ (25.1.1992, Vašaš, 57 utakmica, 52 golova)

RADOMIR DRAŠOVIĆ (22.7.1997, Radnički, 132 utakmica, 139 golova)

NIKOLA JAKŠIĆ (17,1,1997, Novi Beograd, 189 utakmica, 211 golova)

NEMANJA UBOVIĆ (24.2.1991, Vuljagmeni, 119 utakmica, 112 golova)

NEMANJA VICO (19.11.1994, Primorac, 102 utakmice, 77 golova)

PETAR JAKŠIĆ (20.7,2001, Radnički, 27 utakmica, 11 golova)

VIKTOR RAŠOVIĆ (13.08.1993, Panatinakos, 158 utakmica, 99 golova)

VLADIMIR MIŠOVIĆ (15.9.2001, Crvena zvezda, 18 utakmica)

SELEKTOR UROŠ STEVANOVIĆ

Treneri: Stefan Ćirić i Darko Bilić
Fizioterapeut: Vladimir Radović
Lekar: dr Ivan Marijanović

Stručnom štabu su tokom priprema pomagali:trener Miloš Ostojić, kondicioni trener Dajana Zoretić, sportski psiholog Andrija Gerić, lekar dr Nikola Repac i fizioterapeut Aleksa Nikolić