Kako su Čikago Bulsi postali jedan od najvećih brendova u istoriji NBA lige

Čikago Bulsi, planetarni fenomen, nisu to postali svojim drugim “tripitom”. Priča oko Bulsa krenula je nekoliko sezona ranije. Majkl Džordan, kao jedna od najvećih zvezda NBA je nakon šest sezona u kojima nije uspevao da se domogne finala Lige, nadmoćno sa Bulsima osvojio prvu titulu u istoriji ovog tima. Jedna velika era Šoutajm Lejkersa je i zvanično završena, Detroitova vladavina je privedena kraju i krenulo je građenje mita o Bulsima. Džordan i Čikago su se nekako odlično uklopili u celoj priči o nastavku dominacija velikih ekipa koje su vodile glavnu reč tokom osamdesetih godina prošlog veka, ali i smeni generacija. Leri Bird je već bio ozbiljno načet povredama, a Medžik Džonson je baš nakon te sezone iznenadio celu svetsku, a ne samo košarkašku javnost objavom da boluje od AIDS-a i da se povlači iz aktivnog igranja.

Sve te ozbiljne marketinške potrese trebali su da popune pre svega Bulsi, ali i plejada vrhunskih igrača koji su već stasali za najveća dela. Čikago je, sa Majkl Džordanom na čelu, postao toliko dominantna ekipa da su tri sezone vrlo ubedljivo osvajali titule. Koliko je to dobra ekipa bila jasno govori da su nakon te tri godine, procentualno gledajući, bili treći najuspešniji tim svih vremena nakon tek završene dominacije ekipa Lejkersa i Seltiksa! Koliko su jaki bili najbolje ilustruju izveštaji tadašnjih novinara koji su govorili da su Bulsi – da je Džordan ostao u timu, komotno mogli da računaju na još dve ili tri titule u nizu, bez obzira na ime protivnika (da izvinu Hjuston Roketsi…).

Ono što Liga nije mogla da predvidi, poput Medžikovog povlačenja zbog bolesti, je ubistvo Džordanovog oca. Manjak motivacije, koja je kod MJ-a bila u stvari najveći rival (iako će mitovi napravljeni mnogo godina kasnije to negirati), uz porodičnu tragediju, ubrzala je odluku tada tek tridesetogodišnjeg Džordana da se povuče iz profesionalnog bavljenja košarkom i da se posveti bejzbolu – svojoj prvoj ljubavi i sportu broj jedan svog oca. Liga je bila naglo obezglavljena, interesovanje je palo i pristupilo se ubrzanom pravljenju „novog Džordana“, ali uz jedan novi momenat – stvaranja legende o Džordanu kao najboljem igraču svih vremena. Iako su Bulsi sledeće godine ponovo mogli i do finala Lige (koliko je to jaka ekipa bila više je nego jasno), bili su sprečeni možda i samo jednom sudijskom odlukom. Tada su Bulsi mogli sa 0-2 da preokrenu na 3-2  protiv Njujorka u pobedama (faul nije sviran na Pippenu u ključnom momentu) i ko zna šta bi se desilo dalje, ali nećemo previše na tu temu. O tome drugi put. 

Nakon te sezone, dva Džerija, Rejnzdolf i Kraus, krenuli su u rebilding ili rekonstrukciju postave. Od tima koji je 1993.godine osvojio treću titulu nije ostalo gotovo ništa. Ipak, pravi zemljotres je nastao tek nakon kada je Džordan rešio da se ponovo vrati košarci. Na poslednjih 17 duela u sezoni 1994-95, kao i u doigravanju, Džordan je delovao kao 90% Džordana koga su svi poznavali. Ali nedostajalo je to nešto što je njega izdvajalo od svih NBA igrača, ne samo među svojim savremenicima, već u istoriji. Tih „nekoliko procenata MJ-a“ je i nedostajalo u plejofu, kada ih je mlada i supertalentovana ekipa Orlanda izbacila sa 4:2 u seriji, a bolna tačka je bila što se izbacivanje desilo baš u novom domu Bulsa – Junajted Centru. Džeri Kraus se zahvalio na uslugama startnom pleju i Ol Star igraču Bi Džeju Armstrongu, rezervnom centru iz sve tri šampionske sezone, Vilu Perdjuu, nesrećnom rešenju na mestu beka šutera umesto Džordana, Pitu Majersu, kao i Koriju Blauntu. Dovedeni su Denis Rodman i Džon Sejli, bivši saigrači u Detroitu i veliki rivali Džordanu iz “Bad Boys” generacije Pistonsa. Stigao je sa drafta Džejson Kefi, a pruženo je i više minuta Dikiju Simpkinsu. Na bekovskoj poziciji na mestu rezervnog pleja došao je Rendi Braun, igrač koji je u svojoj karijeri samo tri puta igrao plej-of i sva tri puta je sa Bulsima uzeo titulu! Koliko je to dobro „kliknulo“ najbolje govori da su Bulsi startovali sezonu sa 41 pobedom i 3 poraza, a do kraja sezone su napravili tada rekordne 72 pobede, uz samo 3 poraza u plejofu do titule. Od ekipe koja je igrala finale 1993.godine samo dva igrača su ostala ista – Majkl Džordan i Skoti Pipen, kao i tri trenera – Fil Džekson, Teks Vinter i Džim Klemons. 

Guliver/Paris Einzelbild Paris

 

 
Sa ovim, malo dužim uvodom, stižemo i do toga ko je sve igrao u sve tri (nove) šampionske sezone. Čak 10 igrača je bilo u postavi tokom te tri godine i u plejofu, dok je Diki Simpkins bio prisutan u sve tri sezone, ali samo jednom u doigravanju. Šta sve ovo znači? To su bili igrači koji su imali minimum 3 godine zajedničkog igranja što donosi neprocenjivo iskustvo i poverenje među saigračima. A i imali su svi prilično staža u NBA, što se u trećem, poslednjem šampionskom pohodu, prilično osetilo, ta “istrošenost”, zamor materijala.

U šampionskoj sezoni 1997-98 sedam najbitnijih igrača u rotaciji je propustilo ukupno 104 utakmice! I pored zdravstvenih problema, pre svega Pipena, pa i Longlija i Kera, ostvareno je 62 pobede, zajedno sa ekipom Jute Džeza najviše u Ligi. Četiri pobede su ostvarene više od najopasnijih rivala Indijana Pejsersa koji uopšte nisu imali problema sa povredama i čak 7 pobeda više od Majami Hita kao drugoplasiranom ekipom na Istoku. Plej-of je dočekan spreman, a Indijana je bila najozbiljniji takmac na Istoku računajući sve tri sezone. Oni su iz Bulsa izvukli najviše, ali ruku na srce – sve tri pobede u domu Pejsersa su bile na „krv i nož“, ali takođe treba istaći da su Bulsi, u odlučujućem, sedmom duelu gubili i sa 13 poena razlike u jednom momentu. I treba reći da je Pipen, „druga violina“ Bulsa, odigrao finale Konferencija i Lige znatno ispod svog nivoa. Titula je osvojena, znalo se da je to bila poslednja sezona ove ekipe, ali – postavlja se pitanje šta bi bilo da su se „ratne sekire“ između Uprave, igrača i trenera zakopale? Šta bi bilo da su dva Džerija rešila da se kockaju sa ovom ekipom još jednu sezonu? 

Prvo, trebalo je produžiti ugovore Džordanu i Pipenu, a to je značilo – mnogo novca. Pipen je potpisao za Bulse “sign and trade” ugovor na pet godina i 67 miliona i prosleđen je ekipi Hjuston Roketsa. Majkl Džordan bi, da je ostao, verovatno tražio još jedan ugovor od preko 30 miliona dolara za sezonu. Denis Rodman je već bio u godinama kada je bio prilično jeftin, pa je za Lejkerse potpisao ugovor na godinu dana i svega milion dolara. Luk Longli je takođe potpisao “sign and trade” ugovor od 30 miliona na 4 godine i otišao u Arizonu, u Finiks Sanse. Treba uzeti u obzir da su Kukoč, Harper, Braun, Venington i Simpkins, kao i (nebitni) Rasti LaRu i Kejt But već bili pod ugovorima. Da ne dužimo sa svima, 11 igrača, bez Majkla Džordana, koštalo bi nešto više od 32.000.000 dolara. Sada to ne zvuči previše, ali budžet za sezonu 1999. je bio tek 30.000.000 dolara! A trebalo je platiti i – Džordana. A samo on je sezonu pre imao ugovor od 33 miliona... I ne samo to, po novom kolektivnom ugovoru napravljenom tokom lok-auta, MJ je mogao uzeti maksimalno skoro 35.000.000 dolara, koje bi verovatno tražio (i dobio). Ali da uzmemo, u teoriji, da je Džordan pristao da se vrati na još jednu sezonu, i da je Uprava rešila da odreši kesu, koga su Bullsi mogli da dovedu u to doba - za malo novca? 

Guliver/AP Photo/Reed Saxon

 

Treba napomenuti da su Bulsi bili jako stari i da im je trebala „sveža krv“. Ta ekipa je u proseku bila stara 32 godine, bili su  najstarija ekipa koja je ikada uzela šampionsku titulu, ali najveći „rogovi bikova“ su bili dosta stariji. Džordan je 1999. punio 36 godina, Pipen 33, Rodman je gazio ka 38,a Harper ka 35-oj. Ono što je takođe bitno je koje bi se pozicije „jurile“ na tržištu slobodnih igrača. To bi pre svega bila pozicija centra, jer je i Bil Venington, pouzdani rezervni igrač Bulsa, već imao 35 godina kada je osvojena poslednja titula. Možda Veningtona i ne bi potpisivali za skraćenu sezonu 1999. da je razvoj situacije bio takav da se “pojuri” i četvrta titula. Ono što je jako važno napomenuti je to da su i sa vrlo malo para koliko je mogao da ponudi majstor svog zanata Džeri Kraus, Bulsi mogli da dovedu i na minimalac neko veliko ime, ali i odličnog igrača koji nije osvojio šampionski naslov. Takva zverka je mogao da bude Džejson Vilijams – sada nepoznati, ali tada Ol Star krilni centar Nju Džersi Netsa, odličan skakač. Možda bi Kraus našao način da dovede Derika Kolmena, igrača za koga je sam Fil Džekson govorio da bi od njega napravio najboljeg krilnog centra na svetu. Tio Ratlif, odličan defanzivac i bloker, atraktivni Antonio Mekdajs, kao i Džo Smit su tada bili relativno laka meta. Trio evropskih centara, Vlade Divac, Rik Smits i Arvidas Sabonis jesu potpisali dobre ugovore tada, ali, da li bi odoleli pozivu iz Čikaga – makar samo na jednu sezonu? Ili svestrani Tom Gugliota, koji je samo godinu dana ranije bio Ol-Star igrač, kao i Kristijan Lejtner, Džordanov saigrač u Drim Timu 1 i kasnije u Vizardsima. U konačnom, možda (mada teško) bi Džordan sugerisao Upravi da se dogovore sa već veoma iskusnim Barklijem, koji je takođe bio slobodan.... Na spoljnim pozicijama Bulsi su bili najstariji - Džordan, Pipen i Harper uz Kera i eventualno Barela i Brauna su i dalje bila najbolja „spoljna“ rotacija u NBA.

 

Ali i tu se svakako moglo doći do izuzetnih potpisa. Možda najrealnije opcije u tom momentu, i po stilu igre i po činjenici da su bili slobodni igrači su bili Džim Džekson, Mario Eli, Dejl Elis, Malik Sili, Sedrik Sebalos, Lafonso Elis i Rik Foks. U to vreme, sve elitna imena. Ako na njih dodamo slobodnog agenta Darela Armstronga, koji je baš 1999. uzeo nagrade za najboljeg šestog igrača i igrača koji je najviše napredovao, Reksa Čepmena, belog šutera sa odrazom od metar, Del Karija (oca Stefa Karija) ili čak Rod Striklenda – jasno je da je izbor kvalitetnih spoljnih igrača te godine bio visok. Dalje, taj Draft 1998. iako užasno slab, iznedrio je nekoliko igrača koji su mogli da se nađu na spisku Bulsa. Možda Bulsi ne bi odabrali totalnog promašaja u vidu Korija Bendžamina, nego kasnijeg Ol Star igrača Rašarda Luisa koji je igrao na poziciji krila, ili Katino Moblija - kombo beka koji bi se visinom i sposobnostima sigurno dobro uklopio u rotaciju Bulsa. Ili pak Rubena Patersona. Kako god da pogledamo, uprava Čikaga je, da je htela, mogla sasvim solidno da posloži ekipu za još jedan juriš. Ono što je nezgodno,a veoma bitno - čak i da baš nikoga nisu doveli, već samo da su potpisali već postojeće igrače, Bulsi bi te sezone potrošili između 67 i čak 79 miliona dolara! A kako smo napomenuli, budžet je bio 30 miliona i tako bi ta ekipa Bulsa bila najskuplja ekipa ikada u NBA, gledajući procentualni odnos između “graničnika plata” i realnog stanja ugovora. Srećom po Bulse, to je i bilo moguće da je vlasnik Bikova to hteo - savremeni “porez na luksuz” je uveden tek 2005. godine. Idemo dalje sa analizom, a to su - skraćena sezona i protivnici.

Računajući da Bulsi nisu igrali na Zapadu, rivali u potencijalnom finalu bi im bili San Antonio Sparsi, ali o njima kasnije. Njih ćemo staviti kao sigurne protivnike jer u toj Konferenciji Bulsi nisu mogli da utiču na rezultate u doigravanju. Skraćena sezona bi svakako dobro došla veteranima iz “Grada vetrova”. Stariji igrači bi imali mnogo više vremena nego u prethodne tri godine da se odmore (pauza između dve sezone je bila skoro 8 meseci), oporave i time bi sigurno bilo i manje povreda. Igralo se 50 utakmica u “zgusnutom” rasporedu, ali je vrlo verovatno da ih to ne bi pogodilo jednostavno zato što bi i u rotaciji odmarali igrače na “back to back” utakmicama. Bulsi su od 50 utakmica 30 igrali u “back to back” varijantama, ali su i sa katastrofalnim timom imali skor od 13 pobeda i 37 poraza. Na uzorku od 82 utakmice u sezoni, to je skor od 21 pobede i 62 poraza. Kao takvi, bili su najgori na Istoku i četvrta najgora ekipa u Ligi. Pri tome su, u borbi za pikove, izgubili 7 od poslednjih 8 duela. Zamislite situaciju da svi ovi nabrojani igrači ostali u Čikagu? Situacija na Istoku je te sezone bila - haotična. Prva tri mesta su zauzeli Majami Hit, Orlando Medžik i Indijana Pejsersi sa 33 pobede i 17 poraza u sezoni. Velika borba se vodila za poslednje, osmo mesto koje je vodilo u plejof. Milvoki je sa 28 pobeda osigurao sedmo mesto, a Niksi su se u foto-finišu, jedva uvukli u doigravanje. Koliko je to blizu bilo sa ekipom Šarlot Hornetsa najbolje govori činjenica da su odigrali dva “head to head” duela pred sam kraj sezone, koji su direktno kreirali stanje na tabeli. Dve pobede Niksa u tim duelima su jasno pokazale koja je ekipa bolja i ko treba u doigravanje. Štaviše, da su taj poslednji direktan duel dobili Hornetsi, ekipa iz Šarlota bi prošla dalje! Sa tom pobedom, Niksi su napravili potrebnu razliku jer su u ukupnom broju međusobnih duela u sezoni imali 3 pobede i jedan poraz, a u narednih pet mečeva imali su 3 pobede. Taman koliko im je bilo potrebno.

Ono što je veoma bitno napomenuti je to da su ti i takvi Niksi u plejofu bukvalno “poludeli” i kao druga ekipa u istoriji doigravanja su izbacili prvoplasiranu ekipu Majami Hita. Zašto je ovo bitno? Bulsi, koji su sa ogromnim problemima sa povredama napravili 62 pobede 1998. godine bi i dalje bili dominantna sila, a sa ekipom Njujorka se ne bi ni našli jednostavno zato što se Niksi ne bi ni plasirani u plej-of! Bulsi bi, vrlo verovatno, sezonu završili ako ne prvi (iako je prilično sigurna pretpostavka da bi) onda među prve tri ekipe čak i da su odmarali glavne igrače nauštrb rezultata. Povredama osakaćeni Bikovi su imali 75.6% pobeda 1998.godine. Preneseno na uzorak od 50 mečeva, to bi bilo 38 pobeda. Čak i kada bi neke utakmice svesno “puštali niz vodu” zbog odmaranja igrača, svakako se to ne bi odrazilo na prvu poziciju, jer bi onda i glavni konkurenti (logično) imali manji broj pobeda. Kako bi se to onda odrazilo na doigravanje? Bulsi bi se verovatno susreli sa ekipom Milvoki Baksa koji su prilično lako ispali od Pejsersa. Rej Alen, Glen Robinson i Sem Kasel uz dosta “drugopozivaca” nikako nisu bili ekipa koja je mogla da parira tadašnjoj dinastiji Bulsa. To nisu mogli da budu ni Pistonsi sa Grant Hilom, Džo Dumarsom i Džerijem Stekhausom koji su relativno loše odigrali protiv Houksa. A ti isti Jastrebovi sa Mutombom, Stiv Smitom i Muki Blejlokom su bili redovne mušterije Bulsa. Ekipa Seventisiksersa je delovala tek malo jače - Alen Ajverson, kome je to bila treća sezona u Ligi nije imao adekvatnu podršku kao što je imao dve godine kasnije kada je Fila igrala Finale Lige. A baš ta Fila, sa Erikom Snouom, Met Gajgerom, Tio Ratlifom i Džordž Linčom je izbacila Orlando koji je sezonu završio kao treći na Istoku. Te sezone je Peni Hardavejom, nakon svađe i “teranja” trenera Brajanom Hilom po prvi put mečeve igrao kao šuter, a glavna “magija” je bila još u rukama Nika Andersona, Horasa Granta i ranije spomenutog Darela Armstronga. Malo je reći šta bi Bulsi uradili ovakvom Orlandu, kada im ovi protivnici ni u naponu snage, ni sa Šekilom O’Nilom nisu predstavljali problem. I tu dolazimo do dve, po imenima i rezultatu na kraju te sezone, glavne ekipe Istoka, Majami Hit i Indijanu Pejsers. Majami je ispao od preporođenih Niksa koji u ovom našem slučaju ne bi ni ušli u plejof. Glavni stožeri ekipe su bili Ol-Star igrači Tim Hardavej i Alonzo Morning, a ostatak prve postave su činili Den Majerle, Džamal Mešburn i Pi Džej Braun. Ostatak rostera su činili preiskusni Teri Porter, Klarens Vederspun i Vošon Lenard. Prilično dobra ekipa, ali ekipa koja ni godinu dana ranije, a ni ove sezone nije imala rešenje za Njujork NIkse - i pored toga što im je trener bio fenomenalni Pet Rajli, bivši strateg upravo Niksa. Gotovo istovetna ekipa je 1997. godine igrala finale Istoka sa Bulsima gde su poraženi sa 4:1 u seriji uz 11 poena razlike u proseku. Jasno je da u eventualnom duelu sa ekipom iz “Grada Vetrova” ne bi imali šanse ni 1999. I tako dolazimo do jedine ekipe na Istoku koja je eventualno mogla da napravi problem Džordanu i kompaniji. 

Pejsersi su 1998. godinu završili kao drugi po broju pobeda na Istoku, ali su bili plasirani kao treći jer je Majami bio šampion svoje divizije, dok su Pejsersi u diviziji sa Bulsima. Te sezone su u 4 duela sa šampionima dva puta su bili uspešni, a u doigravanju su ih namučili kao nijedna ekipa u svih 6 šampionskih pohoda. Iako je, kako smo već rekli, Junjted Centar ostao neosvojiva tvrđava, Bulsi nikako nisu mogli da nađu način da dobiju Pejserse u njihovoj Market Skver Areni. Čikago je svaki put bio blizu pobede, ali to se nijednom nije dogodilo. Ekipu je odlično predvodio Leri Bird koji je od tima koji je imao izvlačio najviše moguće. Tim je bio gotovo nepromenjen u odnosu na sezonu pre, ali i u odnosu na dve sezone ranije kada se čak uopšte nisu ni plasirali u plej-of! Dolazak Birda je dosta promenilo ovu ekipu, ali ni oni nisu mogli protiv čvrste odbrane Njujorka u finalu Istoka. Glavne igrače u rotaciji su činili bekovi Mark Džekson i Redži Miler, krila Entoni i Dejl Dejvis, kao i Kris Malin, dok je centar bio gorostasni Rik Smits. Sa Džejlenom Rouzom i Derikom Mekijem ta ekipa je imala i “širinu i dubinu”. Upravo zbog toga je Bulsima trebala “sveža krv”, jedan ili dva ranije spomenuta igrača koji su bili slobodni agenti i koji bi, odričući se plate na jednu sezonu išli na osvajanje titule. Da li su Bulsi možda mogli sa istom postavom da se suprostave Pejsersima u punoj snazi? Odgovor nikada nećemo saznati, ali ako su to mogli Niksi sa Alanom Hjustonom i Latrelom Sprivelom na bekovima, uz Lerija Džonsona, Markusa Kembija i Kurta Tomasa na krilu, zašto to ne bi mogli i Bulsi? Uz jednu bitnu napomenu - u toj seriji se povredio Patrik Juing već u drugoj utakmici i Niksi nisu mogli da računaju na usluge dugogodišnjeg centralnog igrača svog tima! Pored toga, Njujorčani su dobili Pejserse u seriji gde su u proseku obe ekipe davale po 90 poena. Jasno je da bi i Čikagu isti takav, sporiji ritam igre odgovarao. Pejsersi su odbrambeno bili osrednja ekipa. Užasni procenti šuta koje je imao Redži Miler u duelima sa Hjustonom i Sprivelom bi možda bili i gori u duelima sa spoljnom linijom Čikaga. Bulsi su i skakački bili dosta ispred Pejsersa koji su u ovoj seriji slabo koristili visokog Smitsa, a kako bi Miler imao slabije procente šuta opasnost spolja nije ni postojala. Mark Džekson nikad nije bio dobar van linije za tri poena, a Malin je već imao 35 godina i prilično je bio daleko od svojih najboljih dana. Iako najozbiljniji takmac Bulsima, teško je poverovati da bi Džordan i Pipen dozvolili iznenađenje.

I konačno, dolazimo do finala sa najboljom ekipom na Zapadu - San Antonio Sparsima. Sparsi su tada imali uz Džezere najbolji skor u ligi, od 37 pobeda i 13 poraza. Zanimljivo, napadački jedna vrlo prosečna, ali defanzivno fenomenalna ekipa čiju su osnovu činili “Tornjevi Blizanci” Dejvid Robinson i Tim Dankan. Dankanu je to bila tek druga NBA sezona, ali je bio prvi strelac, skakač i bloker ekipe, uz mesto u prvom ofanzivnom i defanzivnom timu lige. Robinson je postao drugi igrač ekipe, a ostatak postave su činili Šon Eliot, Mario Eli i Ejveri Džonson – najniži starter ikada koji je osvojio titulu NBA šampiona. Na klupi su bili Džeren Džekson, Malik Rouz i Džerom Kersi, ali da se ova naša imaginarna priča dogodila, u timu sigurno ne bi bilo Stiva Kera koji bi ostao u Bulsima. Pri tome, možda ne bi bilo ni Mario Elija, jer je bio slobodan igrač i po svojim karakteristikama i plati lako je mogao da završi baš u Bulsima. Sparsi su vrlo ubedljivo stigli do Finala, uz prosečne pobede od nešto više od 7 poena po meču u svih 17 utakmica koje su odigrali do titule. Gledajući striktno direktne duele, jasno je da bi u reketu Sparsi imali veliku prednost. Dankan i Robinson su provodili 86% vremena na parketu u Finalu, uz čak skoro 46% uzetih šuteva na koš protivnika. Pogled na celokupan sastav ekipe kaže da oni zamene za njih dvojicu bukvalno nisu ni imali, niti im je trebala, mada je tu bio Malik Rouz. Ili bi im trebala - u duelima sa incidentnim Rodmanom, snažnim Longlijem ili Kukočem koji bi stalno izvlačio baš Dankana van reketa - što bi dovelo do “rupe” koju bi svakako Džordan i Pipen obilato koristili. I nemojte zaboraviti – to je bio tek gotovo početnik Dankan. A onda bi i Robinson češće morao da faulira.

Guliver/AP Photo/John Swart, File

 

U takvoj situaciji Bulsi su mogli da se igraju preteče “small balla” sa Kukočem na centru. U odbrani bi to moglo biti problematično, ako bi lopta stizala do Dankana i Robinsona, ali sa načinom igre Bulsa, gde su telima branili reket četvorica igrača slične visine, težine i znanja (Džordan, Pipen, Rodman i Harper) pitanje je koliko bi reket Čikaga bio lak za probijanje. Povratne lopte teško da bi imao ko da iskoristi - Mario Eli i Šon Eliot su bili solidni šuteri za tri poena, ali sam Eli je već bio u godinama kada karijera ide na dole. Najveći problem Sparsima bi pravila pozicija plejmejkera, gde Ejveri Džonson jednostavno ne bi imao nikakve šanse, kao i klupa. Džeren Džekson, Malik Rouz i Antonio Denijels teško mogu da pariraju Toniju Kukoču (ili Luku Longliju), Stivu Keru i Skotu Barelu, uz napomenu da bi Kraus gotovo sigurno u tu rotaciju ubacio još jednog igrača. Ako bi unutrašnji igrači Bulsa – Longli, Venington, Simpkins i pre svih Rodman i Kukoč uspeli da smanje uticaj Dankana i Robinsona, deluje da bi serija vrlo lako mogla da ode na stranu tima iz grada Al Kaponea. Ne treba nikako zanemariti i činjenicu da su u doigravanju Bulsi ipak bili mnogo iskusniji sa ogromnim respektom od strane sudija. Dankan je igrao drugu sezonu (ali vrhunski), Robinson pre toga nikada nije igrao finale lige, a jedini igrači sa šampionskim iskustvom su bili Mario Eli i Vil Perdju koji u finalnim duelima uopšte nije ulazio u igru. Takođe jako bitno za priču – Gregu Popoviču je to bila tek treća sezona kao glavnom strategu Sparsa. U odnosu na Fil Džeksona koji je već imao 6 titula, on je bio tek početnik. Majk Budenholcer je tada “gulio” treću sezonu kao pomoćnik u San Antoniju, naspram Teks Vintera koji je u to vreme bio jedan od najcenjenijih pomoćnih trenera u NBA. Dakle, i na klupi je prednost išla na stranu Bulsa. 

Ono što je sigurno u celoj priči je to da je ova ekipa Čikaga u savršenoj priči mogla da odigra samo još ovu godinu. Već u sezoni 1999/2000. novac koji je morao biti isplaćen igračima bi bio enorman i – realno neisplativ. Bulsi bi u skraćenoj sezoni 1999. verovatno imali problema i sa Pejsersima i sa Sparsima, iako je mišljenje autora teksta koji je i savremenik tih ekipa, da bi Čikago osvojio i četvrti vezani naslov. Suviše su veliki respekt imali od strane celog sveta, lige i sudija, a bili su i objektivno najbolji. U analizi nismo uzimali u obzir da bi možda uprava Bulsa napravila i neki trejd sa manje bitnim igračima u pokušaju da dobiju kvalitetne rezerve, a nema ni potrebe za tim. 

U mega popularnom serijalu “The Last Dance” priča ide ka tome da je ova ekipa mogla još 2-3 sezone da igra na vrhunskom nivou i osvaja titule. Prava istina je da bi, u najboljem slučaju, ovaj tim još 1999. gotovo sigurno uzeo titulu šampiona, ali da bi im onda jednostavno priroda, ali i novac odredili kraj. Godine su ih stigle, Rodman je već bio spreman za penziju, Pipen i Džordan bi verovatno imali još po jednu vrhunsku sezonu, Kukoč sigurno, ali bi za ovu generaciju prihvatljivije bilo da priču završe šampionski. Objektivno, ostaje žal za eventualno još tom jednom godinom. 

A sa sedmom titulom u svojoj kolekciji Majkl Džordan bi verovatno potpuno zabetonirao svoje mesto kao najboljeg igrača u istoriji ove igre.